Звони интерфон. 7:30 пре подне је и јадни Нинослав устаје из свог кревета и мумла јер жена није отишла да отвори. Једино недељом може да спава дуже јер не мора да иде у фабрику али му ђаво не да мира. Јавља се полубудан на интерфон.
-Хало..ммм ко је?
-Ми смо, Нино!!!
-Који ви?
-Па ми, бата Нино, ко би други био?
-Можете ли се преставити?
-Пази ти њега! Па ми смо, бата Нино, ујка Милија са ујном и дедом из Малог Пиздовца.
-Молим?! Па откуд ви овде?! И то у ово доба?
-Па ми рекли нисмо дуго видели фамилију из Београд па реко да свратимо.
-А што се нисте јавили да долазите да зна...
-Ма јок, бата Нино, нећемо да вас узнемиравмо, реко' да не спремате! Него 'ајде откључај врата па да улазимо смрзли смо се овде од зиму...бата Нино...хало, бата Нино, си ту...

- Жено, где си оставила кључ?
- Испод отирача.
- Е свака част. Врло креативно.
- Шта?
- Па то је вероватно последње место на коме ће ненајављени гости да га траже.
- Имаћемо госте?
- И то ненајављене. Али не бој се за њих, снаћиће се. Они воле доступност и избор. Као шведски сто, на пример, само што са њега не дижу само храну.
- Мислиш да ће им се свидети моје ванилице?
- Бојим се да се неће уписати у књигу утисака.