Ono što je za jedne spontana pauza u razgovoru za druge je neprijatna tišina. U suštini to je jedna ista stvar, ali različito doživljena! Prave i opuštene razgovore prati spontana pauza. Bez obzira koliko ona traje, ti razgovori se posle nje najčešće normalno nastavljaju gde su stali. Ljudima koji razgovaraju nikako nije neprijatno, jer nema pravog razloga za to. Međutim kada se vode nategnuti i veštački razgovori skoro je sigurno da će nastati i neprijatna tišina. Onda ona često počinje da traje, i da traje, i još, i još! Sve dok ti sagovornici ne ispuste i poslednju kapljicu znoja! Verovatno zbog toga što sada ta tišina počinje da govori o njima. Kod nekih nastaje veliki strah od takve tišine, i zbog toga se isti uče da nikada ne zatvaraju usta, bez obzira šta iz njih izlazi! Isti ljudi takvu tišinu često prekidaju paničnim započinjanjem nekakvih razgovora o vremenu, o politici, o tračevima, ili najčešće o nekom zajedničkom objektu pljuvanja.
U svakom slučaju lepo kaže izreka da je ćutanje zlato.
A: _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ (neprijatna pauza)
B: ________________________________(spontana tišina)
A: E si vido, napolju baš zahladnelo, a?!
B: Valjda.
