Nešto mora i da ostane

Посматрам људе неки дан. Гледам њихова нервозна лица како промичу крај мене. А и ја сам нервозан. Како не бих био. Пао сам тикет за пет хиљада евра, проклети Њукасл, пушио последњу цигарету икада (док не купим нову паклу наравно) и листао "Спорт" и чудио се опет како је пропао фудбал. Подигао сам шољицу да сркнем још мало талога ког овде називају кафом. Тад зазвони телефон. Непознат ми број. Јављам се у нади да ме зове тетка да ми препише викендицу на Златибору.

Чујем сузе. Кроз сузе ме зове она. Моја давна симпатија. Још из средње. Патетисао сам за њом доста дуго. Чак и кад сам био са другима, мислио сам о њој. Нисам је се могао решити. Због ње сам писао песме. Само због ње. Знао сам да се удала. Знао сам у сат кад се удала. Био сам позван на ту свадбу. Пожелео сам јој срећу док сам се у тренуцима када је рекла "Да." опијао хиљадама километара далеко. Живот нас је однео попут лишћа на јесењем ветру. Река живота нас је носила ка различитим ушћима. Био сам срећан понекад, чешће не. Нисам се жалио. Петнаест година касније, зове она.

Прича кроз сузе, дозива ме док ми се досадашњи живот вртео у глави као рингишпил. Прича ми нешто. Плаче. Више плаче. Тада схватих.

"Прими моје саучешће." рекох јој.

Бацио сам и више новца него што је кафа коштала. Трчао сам кући. Тамо сам спаковао одело и ушао у ћалетовог Југа. Први пут да ми је упалио из прве. Рикверц, окрет, прва. Гас.

Стигао сам тек сутрадан ујутру. Пресвукао сам се успут. Затекао сам је у сузама. Саму. Загрлила ме је. Ожиљци су заболели врелином хиљаду сунаца и хладноћом милион Арктика одједном. Где су били ожиљци отвориле су се старе ране, живе као оног дана кад су задате...

Причали смо до зоре. Три флаше неке брље стајале су поред нас. Сунце је тог јутра обасјало двоје пијанаца на брдашцету како седе на скупој одећи. Загрљени. Она је спавала. Он је гледао негде у даљину и палио цигарету коју је од ње отео. Повукавши први дим, тужно одагна дим испред себе и ставивши руку на чело рече:

"Јебени ожиљци..."