
Кад се окупи неко веће друштво проблем увек представља избор музике која ће ићи у позадини. Једни би неку електронику, други мјетал, а трећи опет неку МТВ музикицу. У таквим ситуацијама најбоље је пронаћи компромис у виду музике коју нико не слуша, али која никоме ни не смета. То су, углавном, политички коректни бендови, неутралног звука који се најчешће описује као рок, бендови који нису дотакли ни једну субкултуру, али су остварили неку генералну популарност. Уз њихове песме нико неће кренути да вришти "де ме нађе!" и да се буса у груди, али пар људи увек мумлати себи у браду мелодију из позадине.
- Е, ај искулирај са тим дрвљењем...
- Па шта да пустим?
- Неам појма, нешто што сви воле... РЕМ, Бич Бојсе, јебем ли га...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Pink Floyd.