Ni a

- Некад су клупице биле пуне баба. Сећаш се, пријатељу, тамо испред куће газда Јанка, на оној његовој клупици знало је и по пет дебелих бапских гузичетина да буде паркирано. Све тако ко сардине. Около њих било их је још бар три-четири на којекаквим хоклицама и столицама на расклапање што су довлачиле одкуће, па и понека која не може да седи од кичмобоље, него би шеткала око њих држећи се за леђа и цвилећи ко у ритму музике за неку српску епску народну песму. И причале су. Пуно су причале. Информације су размењивале и шириле их брзином 20 мегабита у секунди - минимум! Све су знале, и оно што нису знале. Сећаш се како смо их звали?
- Си-ен-ен?
- Јок, сине. Оне су биле Би-би-си. Био је и Си-ен-ен, али то су биле бабе из Партизанске улице.
- А сећам се, само сам помеш'о бабе. Мислио сам да је Би-би-си она екипа из Партизанске предвођена неустрашивом баба Невенком.
- Енивеј. Пролазим ти ја данас поред седишта Би-би-сија, а тамо седе две бабе. Места на клупици колико ти воља. И каки, бре - ништа не причају. Седе тако једна поред друге, загледале се обе у ајфонове, ни а се не чује.