Reči bez. Ni da bekne, ni da gukne. Ostao bez teksta iz nekog razloga, npr. usr'o se. Ili ćuti, jer ćutanje je zlato. Kako god, uglavnom umesto ljudskog govora, čuje se cvrkut ptica, usled jake tišine čak i zimi kad su ptice negde daleko.
- Nekad su klupice bile pune baba. Sećaš se, prijatelju, tamo ispred kuće gazda Janka, na onoj njegovoj klupici znalo je i po pet debelih bapskih guzičetina da bude parkirano. Sve tako ko sardine. Okolo njih bilo ih je još bar tri-četiri na kojekakvim hoklicama i stolicama na rasklapanje što su dovlačile odkuće, pa i poneka koja ne može da sedi od kičmobolje, nego bi šetkala oko njih držeći se za leđa i cvileći ko u ritmu muzike za neku srpsku epsku narodnu pesmu. I pričale su. Puno su pričale. Informacije su razmenjivale i širile ih brzinom 20 megabita u sekundi - minimum! Sve su znale, i ono što nisu znale. Sećaš se kako smo ih zvali?
- Si-en-en?
- Jok, sine. One su bile Bi-bi-si. Bio je i Si-en-en, ali to su bile babe iz Partizanske ulice.
- A sećam se, samo sam pomeš'o babe. Mislio sam da je Bi-bi-si ona ekipa iz Partizanske predvođena neustrašivom baba Nevenkom.
- Enivej. Prolazim ti ja danas pored sedišta Bi-bi-sija, a tamo sede dve babe. Mesta na klupici koliko ti volja. I kaki, bre - ništa ne pričaju. Sede tako jedna pored druge, zagledale se obe u ajfonove, ni a se ne čuje.
