Ja sad kao jedan bedni duplikat, iako sasvim pristojno složen, ne mogu baš reći kada se to desilo ali mislim da je bilo one treće noći po Novoj godini ili tri noći pre, ne znam, al znam da ga je votka očistila do kraja, mada nije ona kriva, bila je samo pista, pomagač, i vodič i tada je transcedencija mogla lagano da se obavi negde u progradskim njivama, na ničijoj zemlji, koje ni u katastru, volšebno, nema. Tu se to obavilo, čim se šuma sikamora razišla, nad gradom blizanačkog imena, među smrznutim granjem i tvrdom zemljom pod Velikim i Malim kolima koja su se okretala i jurila jedno drugo - ah veseli medvedi, pa su odjednom zastali, stresli se i ogolili u dva pauka grdna: pauk veliki ženka i pauk manji mužjak koji se koprca u njenom smrtnom zagrljaju i trese zvezde sa sebe, malobrojne, zglobove, u ropcu, dok ne ostane da visi u njenim čeljustima ispražnjeno sazvežđe i medveđa koža.
I sve je posle nestalo samo ostade da titra isprekidana granica malooznačenosti u nekom nebljom primitivnom fotošopu - undo opcija onemogućena - nego samo bledi nestalošću ta ljuštura, prazna košuljica ostala iza te kratke i grozne igre.
E tada se nešto desilo i ovde dole, ali ja kao jedan, ajmo reći, beležnik, pogled osvešćen, programčić ostavljen da završi neke birokratske poslove koji se tiču buđenja, uspavljivanja i ulupavanja preostalih 18000 do 19000 okretaja oko svoje ose to ne mogu opisati, samo znam da je bilo grozno i ogromno i ne do bog nikom a daje ga svakom, zlobnik.
Nekao sam sišao u grad, pomalo iscepan, prljav, iscprljen i teturav, sreo sam davnog druga kojeg posle toga uopšte nisam viđao: on je bio kivan na nekog i stalno je ponavljao a jebem ti, ne sme čovek ni da se napije, jebem ti život, jebem ti sve, šta je ostalo čoveku, jebem ti život, kapirao sam da teši možda mene pošto ko zna kako sam jadno izgledao, mada je meni već tad bilo svejedno, čak mi je bilo i smešno i drago da gledam to njegovo psovanje i prenemaganje.
Posle se votka vratila po poslednji trzaj pa sam hteo nešto da bacim u potok, neki trokraki predmet, kao amajliju neku, znam da smo se malo rvali i ubeđivali i nekako me je sprečio i tutnuo to nazad u grudi, tu poslednju kartu.
- Ah gde je nestao onaj veseli zbunjeni seoski đak svjetlokosi i očiju plavih?
- Ne znam, pogrešnog čoveka, da ne kažem projekciju pitaš, mada razumem otprilike o čemu govoriš, mogu donekle da shvatim ali tek ovlaš i dodirom... Uostalom nije loše ni ovde da ti kažem, u ovom limbu – ja to tako kapiram, nisi gladan, nisi žedan, sve je manje-više ok, samo što shvataš da je to manje-više ustvari užas jedan neopisiv... Probaj sa nekim Brankovim mostom, ja sam drugoj feli dodeljen, ovim mirnim gasiocima, taj tvoj je roknuo u beton čini mi se, pre neki tries godina...
Imaš sreće, ti primerci se više cene...
A evo ne znam