U eri marginalizacije umetnosti i utemeljavanja kapitalističkog sistema vrednosti u kom se filmovi prave šablonski, sasvim je logično da svaki žanr lagano potpada pod monopol svog od naroda izabranog suverenog gospodara.

Dakle, kako Ekspendablsi i Džeki Čen uveliko uzimaju akciju, Džulija Roberts se po ko zna koji put udaje za Ričarda Gira, De Niro šalje raju tu slip vit d fišiz, a Hju Grant se pederiše gospodskom nespretnošću i poliva ribe kafom po engleskim provincijama, našem blentavnom pozitivcu ne ostaje mnogo prostora za manevar i prinuđen je da postane daj-šta-daš lik.

Zato ovog grmalja kučećeg pogleda nikad nećete pamtiti po konkretnom tipu uloge. Nije on ni opaki bajker, ni naučnik-avanturista koji lovi zakopano blago, ni lik koji predviđa dva minuta unapred. On je džoker. Utiliti plejer. Dovoljno višak da stigne do margine, a opet dovoljno potreban da nikad ne bude istisnut. Večito neutralan, on je Nikolas Kejdž.

Глумац који у исто време буде и зајебани акциони глумац и нежан филозоф у срцу своме меканом - посебно када се појави са оном својом "бог ће га знати шта је пушио" фацом употпуњује цео доживљај у филму.

Drugi izraz za svaštojeba. Dok orignalni glumac ne bira i ne odbija uloge koje mu ponude (ukrajinski trgovac oružjem, zapaljeni kostur na motoru, kriminalac kome presađuju facu...), lik sa kojim se poredi ne bira šta će da obrlati, jedino mu je važno da čuči kad' piša. Svejedno mu je da li je u pitanju baba Ristana iz Srećnih ljudi, sredovečna prodavačica pljeskavica na vašaru, pripadnica romske manjinske zajednice koja prodaje metle ili penzionerka koja prodaje Enigmatiku i loto listiće na trafici.

Izvesni gospodin po imenu Nikola koji je uvek sa nekim kavezom...

Glumac koji se proslavio tako što se nalazio na udžbeniku za biologiju za 8. razred.