Nikolas Kejdž

U eri marginalizacije umetnosti i utemeljavanja kapitalističkog sistema vrednosti u kom se filmovi prave šablonski, sasvim je logično da svaki žanr lagano potpada pod monopol svog od naroda izabranog suverenog gospodara.

Dakle, kako Ekspendablsi i Džeki Čen uveliko uzimaju akciju, Džulija Roberts se po ko zna koji put udaje za Ričarda Gira, De Niro šalje raju tu slip vit d fišiz, a Hju Grant se pederiše gospodskom nespretnošću i poliva ribe kafom po engleskim provincijama, našem blentavnom pozitivcu ne ostaje mnogo prostora za manevar i prinuđen je da postane daj-šta-daš lik.

Zato ovog grmalja kučećeg pogleda nikad nećete pamtiti po konkretnom tipu uloge. Nije on ni opaki bajker, ni naučnik-avanturista koji lovi zakopano blago, ni lik koji predviđa dva minuta unapred. On je džoker. Utiliti plejer. Dovoljno višak da stigne do margine, a opet dovoljno potreban da nikad ne bude istisnut. Večito neutralan, on je Nikolas Kejdž.