Nisam je ni hteo

Патетични покушај фрустрираног, безмудог мужјака да убеди све око себе (а себе ваљда понајвише) да га не дотиче чињеница да је женка која се поиграла његовим осећањима и увалила му корпу (или јој се није ни обратио због хроничног недостатка мудију, а још пати за њом као Љовисна за Ориноком) нашла изабраника своје пичке, те да више нема ни имагинарне наде да ће икад усмерити пажњу ка њему.

Иако још увек и те како размишља о дотичној, активира се свима познати одбрамбени механизам, са покушајем да се она одејанцукићи, али наравно да од тога нема ништа. Кад се најмање надаш, као нагазна мина, лик доскорашњег предмета обожавања искаче пред очи, обузима меланхолија, а на памет пада метафорички контраст песме "Perfect Day", која и поред тог наслова, није нимало срећна. Све што остаје је покушај да се мисли некако одагнају, али то не иде лако.

Наравно, не треба ни помињати да је један од аспеката механизма одбране налажење свих могућих мана освајачу за тебе неосвојиве тврђаве. Можда то све јесте тачно, али и поред чињенице да је тај неко ванбрачни син Марије Шерифовић и Мире Адање-Полак, да има коефицијент интелигенције детета Марка из великог брата и Аве Карабатић, префињен је као старији брат Веље Илића, а опште образовање му је на нивоу Зорана Живковића, и даље стоји једна чињеница - успео је у нечему у чему мужјак са почетка приче није, и ту се свака сувисла дискусија завршава.