Mogu šta ’oću i kad ’oću, samo kad bi hteo.
A ti? Ti tu ništa ne možeš da promeniš.
Možeš da čupaš kosu, paseš travu, apstiniraš, gladuješ, plačeš, kumiš, moliš - jok. Ne možeš mi ništa.
To je moja volja, moja želja i moja odluka. Mogu u sekundi da te sjebem.
Al’ nije fora u tome... Svaki pravi džek zna da je fora u tome da dokažeš saigraču da možeš, al’ nećeš, jer ti to... Paaa, ne pretstavlja nikakvo zadovoljstvo. Čisto da se zna ko je gazda.
- Majmune. Da ti. Ti, ti, što nosiš plavu košulju. Si svestan šta radiš upravo? Znam, nisi. Evo reći ću ti. Ulaziš pijan, na privatni posed. To je zabranjeno. Kapiraš? Zabranjeno, no no ulazak. Znaš li da mogu da te prebijem sad, na mrtvo ime, da te oladim od batina, a niko mi ništa neće reći za to. Još me možda i počaste, ko zna? Znaš li da mogu da te prijavim, pa da te izbatinaju braća plavci? Da te tužim, pa sve pare da ti uzmem. Možeš sam da biraš šta ću da ti radim, meni je tako svejedno.
- E, nemoj ljubim te. Nemoj. Nemoj leba ti. Je l’ mora bre baš tako?!
- Hah. Gubi mi se iz vidokruga. ’Ajde, nemoj da brojim i sam biram alternenative. Imaš sreće što sam mirne prirode, neko bi te ubio do sada, al’ ja - nisam takav čovek.
---
- Malo te neobično gleda ova konobarica, a?
- Nisam ni primetio. Hihihi, reći ćeš još da se ne muva, je li?
- Njah. Samo ću je značajno pogledati. Nije moj stil da puno pričam, nisam takav čovek.
