Ništa mi nisi jeo!

Bakina neizostavna rečenica nakon svakog obroka. Ustaljena konstatacija koja sledi nakon nekih sat-dva gastronomske borbe po postavljenom retoričkom pitanju "Hoćeš da jedeš, sine?". Izleće iz bakinih usta u trenutku vaše najveće ranjivosti, kada ste definitivno položili escajg, istakli belu zastavu i raskopčali kaiš i poslednje dugme na pantalonama, dok vam je duša u nosu, a želudac moli za milost i gutljaj kisele vode. Izgovorena uvek određenim tonom u glasu s ciljem izazivanja osećanja krivice, istovremeno služi kao merilo zabrinutosti i (ne)zadovoljstva nad dobrano, ali ne i potpuno, ispražnjenom trpezom. Koliko god se natovilo i ždralo kod bake na nekom ručku, slavi, božiću, porodičnoj proslavi, štrpnulo sve pomalo od predjela, pojelo 2-3 tanjira najbolje supe sa knedlama na svetu, skinuo prvi red sarmi iz lonca reda veličine posuda za kantinu, prepolovio pleh sa punomasnom prasetinom i finiširalo sa nekoliko parčeta neodoljive krempite, uvek ostaje nedoumica da je moglo više, bolje, istrajnije nakon bolećivog pogleda i drhtavog glasa koji prekorno poručuje: