Noć

Ležiš u krevetu. Raspao se, ima deset godina, ali novi skup, jebem ti ikeu. Vruće je, znojiš se. Ne možeš da zaspiš da li je od vrućine, ili kaslja prouzrokovan duvanom najgoreg kvaliteta, za koji kriviš nato bombe. Češeš se po mudima, jer je udobnije spavati bez gaća. Okrećeš se prema zidu na nekih 30 sekundi jer, jos uvek pijan sa ručka kod ćaleta gde si ga slagao da ti ne treba para opet, tripuješ onog akrepa iz novog američkog horora u sobi kako te gleda. Vraćaš se na ledja i golim vratom osećaś vrelinu oznojenog jastuka. Okrećeš jastuk debljine flis papira na ,,hladniju" stranu u nadi da će to pomoći ali avaj. Svetla stalno prolazećih kola te podsećaju kakav si jadnik bez socijalnog života koji subotom uveče spava u deset. Setiš se *, jedine žene koju si ikada voleo, a koja te ceo život gleda kao druga. Uz dubok izdisaj na nos psuješ tiho državu i život, jer ko je drugi kriv. Pre 5 godina bi ti se na pomisao na nju suza skupila u oku, ali prešao si i tu fazu. I tada ga čuješ. Ubica nedužnih miliona ljudi, koji tumara u mraku tražeći sledeću žrtvu, posetio je i tvoju sobu. Komarac. Osećaš kako ti pritisak skače. Ona raid tableta,odavno bela, koju si ukljucio u struju po tridesetu noć za redom te ne čudi svojom defektivnošću. Isprva ne činiš ništa, iskusan, znajući njegovu strategiju. Uobičajeno sleće ti na uvo. Pokušavaš da ga hitrim pokretom glave prilepis za rame, ali dzaba. Sledeći put sleće ti na desnu ruku. Levu prebacuješ preko stomaka i udaraš se po desnoj šaci misleći da si ga ubio. Smiruješ se na nekoliko minuta, kad odjednom, kao tihi vetar, osetiš blago peckanje na kraju desne noge. Očešeš je o čaršav misleći da je neka mrva ili dlaka u mraku i svrab prodje. Posle nepunih 30 sekundi, svrab se pojačava i ti savladavaš lenjost i pružaš ruku dole, dok nogu podižeš, kriveći se kao kifla da bi se počešao i sa besom shvataš da te je govnar mali ujeo. I to tu gde najviše svrbi. Ovo je bila kap ugnjetavanja koja je prelila čašu mizernog života. Ustaješ i pališ svetlo, mahnito se osvrćući pokušavajući da se privikneš na iznenadni nedostatak mraka, i ugledaš ga. Na abažuru od lampe koji si poklonio kevi za pretprosli 8. Mart, a ona vratila tebi za rodjendan misleći da joj je komšinica od prekoputa kupila a ne ti, govno malo stoji na svih šest, tapkajući cevčicom pokusava da probije abažur lampe, misleći da je ljudska koža. Grabiš večernje novosti od zime koje su ti služile da na njih staviš mokre cipele u snežnim noćima i,jednom rukom pridrzavajuci lampu da ne padne,koja ti je draga, uprkos majčinoj bezobzirnosti, i spljoštavaš ga ostavljajući mrlju krvi sa nožnog palca na novinama. Već naviknutim pokretom gasiš svetlo pri leganju u krevet, i uprkos nesnosnoj vrućini zaspiš, zadovoljan, ni ne sumnjajući da je neka viša sila poslala tog slabog protivnika,nad čijim bi se ti lešom osećao kao pobednik i time odagnao svu setu i čemer iz života, bar do jutra.