Novogodišnji specijal Porodičnog Blaga

Fantazmagorična utvara slobodne misli, krvavi dragulj domaće filmske umetnosti koji svojim svetlom obasjava tihe i nevidljive hodnike vremena. Na samom početku ovog, mogu slobodno reći epohalnog, dela vidimo pijacu koja se, poput sfinge, pomalja iz sivih i nihilističkih blokova monstruoznog novog svetskog poretka.

Tu, kao dva feniksa koji lete sa Afroditinih nedara, vidimo dva brata, dva titana britke misli, dva nadčovečanska boga ovenčana silom i vatrom. Oni, poput starih Feničana, prodaju prasiće koji bez svake sumnje predstavljaju ljudsku samoću i depresiju u neoliberalnom ludilu ovog manijakalnog sveta.

Jedan od braće, poput samog Hada, hoće da nekim izgubljenim dušama utrapi svoje grozomorne prasiće, dok drugi, koji poput Apolona predstavlja svetlo i nadu, smo voli igru, pesmu i radost bivstvovanja.

Ali tu se, poput posrnulog Prometeja, pojavljuje i treći nadčovek koji nesumnjivo budi u nama sliku Ničeovog poslednjeg čoveka i koji poput lukavog Lokija priča o odsustvu drveća sa planina naše srebrnom krunom ovenčane zemlje. To u nama stvara misao da je on ekološki svestan i prefinjen čovek, ali da li je stvarno tako. On je zapravo samo puka fatamorgana naše stvarnosti, svojevrsni demijurg šizofrenog bezumlja ovog grozničavog ludila.

I dok scene ovog vizijama nadahnutog filma lete pred našim očima kao drevni Sumerski bogovi mi za trenutak vidimo vlasnika kafane koji, kao neobuzdani Eros, priča sa tmurnim pijancem koji predstavlja postmoderni nihilizam i patologiju. Poput Renesansnog slikara lake ruke, vlasnik kafane zlatnim rečim predočava ovom modernom varvarinu smisao postanja, pritom bacajući bisere bogova pred svinje paklom protkanog sveta.

Ali ta scena brzo nestaje i naše oči ubrzo posmatraju klimaks ovog post civilizacijskog epa. Mi vidimo jednog od braće kako se, kao Oziris, kupa u vodi koja, poput Nila, predstavlja procišćenje i novo stvaranje. Ali tu idilu, poput sablasnih kosača, narušavaju mafijaši koji imaju nameru da ubiju naše heroje koji samo nemo čekaju Godoa.

I tako naši junaci odlaze, ali gde? U neki novi i lepši svet! Kao Isus oni lete ka nebu radosti gde caruju misli davno zaboravljenih pesnika...