Dugo sam bio bolestan. Baš dugo. Samo, ja nisam bolovao ni od jedne poznate bolesti. Ne. Ja nisam bolovao od leukemije, od raka, od side, od tuberkuloze. Ja sam bolovao od života. Od života koji nisam sam odabrao. Godinama dan za danom vukao sam pretežak teret sa sobom. To me je umaralo, svakim novim danom sve više i više. Osećao sam se kao Sizif. Ali bilo je razloga da nastavim da guram kamen uzbrdo. Morao sam da se borim, morao sam da trajem. Zavaravo sebe da ću uspeti. Nisam uspeo. A kada je moj poraz postao zvaničan, ostao sam sam. Nije više bilo razloga da pokušam da izguram kamen do vrha brda. Rešio sam da odem.
Nije bilo teško odlučiti se na tako nešto, imajući u vidu moj položaj. Otišao sam do mosta. Zapalio poslednju cigaretu. Dok je iz nje izbijao dim, opojni, predivni dim, ja sam gledao dole, gledao u reku. Bila je mirna. Začuđujuće mirna. Zastrašujuće mirna. Svuda je bio mrak, ništa se nije videlo, samo blago presijavanje mirne vode. Možda je bilo još nekog na mostu, ne znam, nisam obraćao pažnju. Polako sam zakoračio preko zaštitne ograde, pogledao dole, zatim gore i lagano se pustio. Bio sam neljudski miran. Tokom sledećih nekoliko sekundi sam osaćao oštar, hladan vazduh na svom hrapavom licu. Prijalo je. Postoji ona priča koja kaže da ti u trenutku smrti ceo život preleti pred očima. Nije tačno. Meni ništa nije proletelo. Samo mrak. A opet, možda je to do mene. Možda ja nisam nikad ni živeo. Ko zna.
Onda sam se probudo. I dalje sam bio na mostu, samo što je sada bio dan. Lagano sam ustao. Dole, ispod mosta, pored reke, neki ljudi su radili u polju. Pored mene je stajao neki čovek. Bio je sav u crnom. Imao je kapuljaču preko glave, nisam mu video lice. Pokazao mi je rukom da ga pratim. Osetio sam strah. Ne znam zašto, ali krenuo sam za njim. I svakim načinjenim korakom preko mosta, moj strah je rastao. Kako smo se približavali kraju, sve sam teže disao, gušio sam se. Hvatala me je strašna panika, ali sam nastavio da koračam. Ljudi u polju su na trenutak obustavili rad i bacili pogled gore ka meni. I ja sam gledao u njih. Jedan od ljudi mi se učinio strašno, strašno poznatim. Ne znam odakle, ali sam bio siguran da ga znam. Onda je i on ugledao mene. Odmah me je prepoznao, video sam to na njegovom licu. Nenadano, njegov izraz lica se u sekundi promenio. Gledao je u mene i histerično mlatarajući rukama počeo da viče: „Šta ćeš ti ovde? Beži, ajde, beži odavde! Brzo!“
U tom trenutku sam izgubio svoju racionalnost, ako je dotad i postojala. U jednom trenutku sam ispred sebe video crnog čoveka, u drugom histeričnog zemljoradnika, u trećem bradatog mokrog čoveka koji je vikao nešto i vukao me. Gubio sam se, osećao neku vodu oko sebe. Davio sam se. Onda sam ponovo zaspao.
Kada sam se probudio, primetio sam da ležim u krevetu. Sve oko mene je bilo belo. Ispred mene je stojao neki mlađi čovek. Rekao mi je: „Očekivali smo da ćete se probuditi uskoro. Imali ste mnogo sreće što ste ostali živi.“ Zbunjeno sam ga gledao par trenutaka. Onda sam se nasmejao. Njemu sam se smejao, ne sebi, ne sudbini. Njemu.
Pogrešio je. Nisam jedva ostao živ iz prostog razloga što ja nikad nisam ni bio živ. Ja sam ostao mrtav.
