O tome kako sam umro

Дуго сам био болестан. Баш дуго. Само, ја нисам боловао ни од једне познате болести. Не. Ја нисам боловао од леукемије, од рака, од сиде, од туберкулозе. Ја сам боловао од живота. Од живота који нисам сам одабрао. Годинама дан за даном вукао сам претежак терет са собом. То ме је умарало, сваким новим даном све више и више. Осећао сам се као Сизиф. Али било је разлога да наставим да гурам камен узбрдо. Морао сам да се борим, морао сам да трајем. Завараво себе да ћу успети. Нисам успео. А када је мој пораз постао званичан, остао сам сам. Није више било разлога да покушам да изгурам камен до врха брда. Решио сам да одем.

Није било тешко одлучити се на тако нешто, имајући у виду мој положај. Отишао сам до моста. Запалио последњу цигарету. Док је из ње избијао дим, опојни, предивни дим, ја сам гледао доле, гледао у реку. Била је мирна. Зачуђујуће мирна. Застрашујуће мирна. Свуда је био мрак, ништа се није видело, само благо пресијавање мирне воде. Можда је било још неког на мосту, не знам, нисам обраћао пажњу. Полако сам закорачио преко заштитне ограде, погледао доле, затим горе и лагано се пустио. Био сам нељудски миран. Током следећих неколико секунди сам осаћао оштар, хладан ваздух на свом храпавом лицу. Пријало је. Постоји она прича која каже да ти у тренутку смрти цео живот прелети пред очима. Није тачно. Мени ништа није пролетело. Само мрак. А опет, можда је то до мене. Можда ја нисам никад ни живео. Ко зна.

Онда сам се пробудо. И даље сам био на мосту, само што је сада био дан. Лагано сам устао. Доле, испод моста, поред реке, неки људи су радили у пољу. Поред мене је стајао неки човек. Био је сав у црном. Имао је капуљачу преко главе, нисам му видео лице. Показао ми је руком да га пратим. Осетио сам страх. Не знам зашто, али кренуо сам за њим. И сваким начињеним кораком преко моста, мој страх је растао. Како смо се приближавали крају, све сам теже дисао, гушио сам се. Хватала ме је страшна паника, али сам наставио да корачам. Људи у пољу су на тренутак обуставили рад и бацили поглед горе ка мени. И ја сам гледао у њих. Један од људи ми се учинио страшно, страшно познатим. Не знам одакле, али сам био сигуран да га знам. Онда је и он угледао мене. Одмах ме је препознао, видео сам то на његовом лицу. Ненадано, његов израз лица се у секунди променио. Гледао је у мене и хистерично млатарајући рукама почео да виче: „Шта ћеш ти овде? Бежи, ајде, бежи одавде! Брзо!“

У том тренутку сам изгубио своју рационалност, ако је дотад и постојала. У једном тренутку сам испред себе видео црног човека, у другом хистеричног земљорадника, у трећем брадатог мокрог човека који је викао нешто и вукао ме. Губио сам се, осећао неку воду око себе. Давио сам се. Онда сам поново заспао.
Када сам се пробудио, приметио сам да лежим у кревету. Све око мене је било бело. Испред мене је стојао неки млађи човек. Рекао ми је: „Очекивали смо да ћете се пробудити ускоро. Имали сте много среће што сте остали живи.“ Збуњено сам га гледао пар тренутака. Онда сам се насмејао. Њему сам се смејао, не себи, не судбини. Њему.