
Кажу да се не може мислити и живјети у исто вријеме. Да гледањем у пијесак који цури не можемо видјети живот. Нека им буде!
Да ли се онда може мислити о смрти и умирати. Да ли се Он боји смрти или нас, окрутнијих од саме смрти. Иако је тако мистична и неизвјесна једно је сигурно. Смрт га неће издати, напустити и заборавити. Знам да неће.
Док ово пишем можда и ја умирем. И ево бојим се, бојим се оних које зовем ближњима. Јављају ми се слике обраслих гробова, тако су језиве те слике.
Смрт је дужа од живота, и ако покушаш да је изједначиш са изјављивањем саучешћа и циничним тапшањем по рамену, ако је смрт за тебе два тањира чорбе за покој душе, онда знам да су гробови твојих предака обрасли у шибљу.
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
Док ти неко обилази гроб, живиш...