Кажу да се не може мислити и живјети у исто вријеме. Да гледањем у пијесак који цури не можемо видјети живот. Нека им буде!
Да ли се онда може мислити о смрти и умирати. Да ли се Он боји смрти или нас, окрутнијих од саме смрти. Иако је тако мистична и неизвјесна једно је сигурно. Смрт га неће издати, напустити и заборавити. Знам да неће.
Док ово пишем можда и ја умирем. И ево бојим се, бојим се оних које зовем ближњима. Јављају ми се слике обраслих гробова, тако су језиве те слике.
Смрт је дужа од живота, и ако покушаш да је изједначиш са изјављивањем саучешћа и циничним тапшањем по рамену, ако је смрт за тебе два тањира чорбе за покој душе, онда знам да су гробови твојих предака обрасли у шибљу.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
Док ти неко обилази гроб, живиш...