
Кажу да се не може мислити и живјети у исто вријеме. Да гледањем у пијесак који цури не можемо видјети живот. Нека им буде!
Да ли се онда може мислити о смрти и умирати. Да ли се Он боји смрти или нас, окрутнијих од саме смрти. Иако је тако мистична и неизвјесна једно је сигурно. Смрт га неће издати, напустити и заборавити. Знам да неће.
Док ово пишем можда и ја умирем. И ево бојим се, бојим се оних које зовем ближњима. Јављају ми се слике обраслих гробова, тако су језиве те слике.
Смрт је дужа од живота, и ако покушаш да је изједначиш са изјављивањем саучешћа и циничним тапшањем по рамену, ако је смрт за тебе два тањира чорбе за покој душе, онда знам да су гробови твојих предака обрасли у шибљу.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Док ти неко обилази гроб, живиш...