Uskoro će Božić. Osećalo se u vazduhu. Oseti se i po ljudima...
U našoj maloj porodici već je postao običaj da otac i ja idemo po Badnjak. Tako su naši pretci išli i mi moramo nastaviti njihovim putem.
Nisam spavao od uzbuđenja. Ležao sam obučen kada je otac ušao u sobu po mene. Izašli smo iz stana i pozvali lift. Napolju je bilo hladno ali bez snega. Volim kada pucketa pod cipelama, ali eto, ove godine ga još nema. Koračali smo i koračali i stigli.
Nismo mogli uzeti bilo koji, nikako. Birali smo dugo, dugo, kada smo ga primetili u gomili...
- Momčino, koliko su ti ovi Badnjaci?
- Mali 120, veliki 300, za osveštane se dodaje 70 dinara.
- Daj nam ova dva mala osveštana za 350 pa da poslujemo.
- Ajde, ajde! Božić je...Ove godine majka je promenila ženu od koje naručuje kolače. Bili su bolji nego lane. Obožavam praznike!
