Uskoro će Božić. Osećalo se u vazduhu. Oseti se i po ljudima...
U našoj maloj porodici već je postao običaj da otac i ja idemo po Badnjak. Tako su naši pretci išli i mi moramo nastaviti njihovim putem.
Nisam spavao od uzbuđenja. Ležao sam obučen kada je otac ušao u sobu po mene. Izašli smo iz stana i pozvali lift. Napolju je bilo hladno ali bez snega. Volim kada pucketa pod cipelama, ali eto, ove godine ga još nema. Koračali smo i koračali i stigli.
Nismo mogli uzeti bilo koji, nikako. Birali smo dugo, dugo, kada smo ga primetili u gomili...
- Momčino, koliko su ti ovi Badnjaci?
- Mali 120, veliki 300, za osveštane se dodaje 70 dinara.
- Daj nam ova dva mala osveštana za 350 pa da poslujemo.
- Ajde, ajde! Božić je...Ove godine majka je promenila ženu od koje naručuje kolače. Bili su bolji nego lane. Obožavam praznike!
Katastrofa jebote. Ne znam koji su mi gori: ovi sto kupuju na pijadzeru il oni sto se ucrkvi potuku oko vatre...
Ne znam sta da kazem. Jos uvek, hvala Bogu, imam gde da nasecem neki poveci, tako da ne razumem ljude koji kupuju badnjake, ali sta znam, prolazio sam jednom tako kroz grad i video te ljude, koji kupuju badnjake, svi su nekako tuzni i cinilo mi se uglavnom ljudi 55+ godina. Steglo me tad nekako, mnogo mi zao bilo, al ajd' sad...
Dele i na radiju kao nagradu, al to nije to, pretpostavljam.