Odlaženje

Понавља се серијски. Увијек кад се спремам на пут. Исти осјећај. Већ годинама. Другачији амбијент, поставка ликова, репертоар... Другачије мисли... Исти осјећај.

Не одлазим ја заувијек. Никада и нисам. Никада нисам отишао од родног дома, знајући да је заувијек. Али зато никада нисам ни отишао а да нисам помислио, шта ако је задњи пут? Серијски рекох. Пар сати пред пут. Тек толико да ми сметна с ума нешто битно што бих требао понијети са собом. Знао сам да заборавим сочива. Четкицу за зубе. Некада бих заборавио осмијех.

Сједнем тако на праг балконца и посматрам. Упијам ситне детаље. Гледам марелу коју смо посадили одавно. Стари је није добро поткресао па је остала мала. Као жбун. Смијешна некако. Све једно. Мисао ми прекида матер сувишним питањима. Оћеш ли јести ако ти спремим теглу меда? Оћу наравно, скоро без размишљања одговарам. А знам добро да ћу је заборавити чим пређем праг друге куће. Зна и она да не једем много кад одем тамо.
Настављам да посматрам исцијепана дрва. Суше се. Нисмо их сложили јер је падала киша. Гледам земљу којом смо прекрили шут што нам ружаше плац. Неки дан смо је дотјерали. Није се затравила. Није имала кад. Озелењеће. До следећег пута.

Вријеме је обично лоше. Данас и није. Пирка неки вјетрић. Игра ми се са косом. Грије сунце. Прелама се на екрану и не да ми да пишем. Као да зна да бих требао прозборити са својима. Као да зна да пишем залуду. Одлазак. Ускоро. Додуше није дуго, можда мјесец и по. Да позавршавам то што имам па опет назад. Све једно. Ја и даље мислим шта ако?

Да уђем и проговорим? Ипак не. Чујем како шкрипе кашике. Једу. Ја сам појео неко смеће, нисам се удостојио ни да ручам са људима. Можда је грешка. Знам да ћемо још пуно пута ручати заједно. Али шта ако?

Ни сам не знам шта је то ''шта ако''. Нећу отићи заувијек, неће ми се десити нешто. Знам. Али ипак размишљам. Памтим изразе лица. Урезујем покрете. Меморишем осмијехе. Увијек. Понавља се то серијски, знам. Рече неко. Пјесник, ко ли већ.

Почиње ме жуљати овај праг. Већ сам се спаковао. Пут под ноге. Почињемо и срећно. Збогом доме.
Стајете ли прије главне станице? Свако добро. У десни хангар ставите пртљаг.
Еј, нисмо се видјели сто година, направи ми мало мјеста. Путујеш ли на дуже? Ни ја. Враћам се о Лучиндану.