Živeo je sa početka dvadesetog veka na prostorima bivše Jugoslavije, počeo da izumire oko sedamdesetih godina, a danas se pokoji primerak, već ostareo može prepoznati u vidu visprenog i živahnog čiče, koji i pored toga što dobrano gazi svoju sedmu deceniju života, se otvoreno vašoj devojci/ženi smeška u svakoj situaciji dostupnoj mu, dok mu oči sjaje kao žar ispod seoskog kazana u septembarskoj noći... On nikada nije mogao pobeći od svoje krvi, od svoje prirode, iako ga je to ne malo puta skoro koštalo glave.
U naponu snage, kada je bio mlad, on je bio visok, tanak, ne mrcina od čoveka kao preldžija. Crne kose i očiju kao gar, uredno potšišane brčiče je imao i dobro prepoznatljiv kez sa zlatnim zubom dvojkom na koji su seljančice vlažile silovito, kao oblaci kumulonimbusi kada selo ošinu letnjim pljuskovima. Većinom je nosio crne lakirane cipele, crni kaiš, crni kaputić, i nakrivljeno šeširče ispod kojeg bi šmekao jedre guzove seljančica, vruće poput krofnica kad se seljanke zajapure tokom kopanja kukuruza. Imao je crni bicikl marke Rog, sa ogromnim kormanom širokim kao krila albatrosa, i staru violinu koju bi potezao kad sukne par rakijica na prelu, uz čije bi strastvene melodije seljančice zaigrale u kolu, dok im se dojke treskaju poput zrelih plodova breskvi na povetarcu. Seoski jebač nije nosio harmoniku, to nije bio njegov instrument - jerbo kad bi ga uhvatili u švaleranciji, violinu bi gurao pod mišku i hitrim korakom preskakao tarabe, već mnogo puta uigranim, dobro uvežbanim manevrima. Retko kada je imao stalni posao, njegova krv je vrela, ključa pri pomisli na jedra međunožja seljančica, a um dovoljno britak da shvati ironiju života, od koga je uzimao najbolje, a ništa mu davao. Uz tvrd komadić proje, kad bi se u sitne sate vraćao sa prela, nakon sobaljivanja gazda Mitrove žene u senjak, bio je najrećniji čovek na svetu.
On je dobro poznavao ironiju života, i znao da uživa u trenutku. Na kraju svi mi mandrknemo, a ono što je najlepše što nam se može desiti momenat kad se nalazimo u žaru strasti, klinču sa lepuškastom sočnom seljančicom. A život kao život, ostaje nam nedokučiv i prolazan ma kakve goleme škole završtili, i ma kakvo materijalno bogatsvo stekli...
