Najbolje vreme da se konačno izađe napolje. Prvo, pokisneš do kože i osvežiš se nakon onog pakla; drugo, uvek postoji šansa da te udari grom, što je uzbudljiv rizik; i treće, sva ona gamad koja obično preplavi ulice se sad skrila u svoje rupe.
Zajebi kišobran, jaknu i ta sranja, izađi i uživaj. Ko se tad ne oseti živ, nikad ni neće. Ja odoh, za vas me zabole...
"Ja odoh, za vas me zabole..." (a u stvari je tu i refresuje stranicu da vidi kakav je skor ostvario)
tja, ne morate da verujete, u tome se i ogleda sloboda... ali ako niste poslušali, isuviše ste propustili...
Svake godine, uglavnom leti me uhvati strasan pljusak. Pokisnem do gole koze, setam kroz bare, polako..Ljudi iz pasaza i prinudnih sklonista me gledaju i cude se..Tada tusiranje toplom vodom dobije svoj pravi smisao.
Prosle godine sam ovako pokisao kada sam konacno pokupio besplatnu akreditaciju za EXIT, oko koje sam se cimao i natezao dosta dugo. Da je padao i grad, boleo bi me kurac :]
Kad krene da se sliva niz kosu i lice. Taj osecaj olaksanja, rasterecenosti, mirnoce, to je neprocenjivo. Dodje mi svaki put kad mi se to desi, da odem u najblizu crkvu i zapalim svecu.
Potpuno si u pravu, ja sam juče tako uživala da to nije normalno. Lepo vreme, ni toplo ni hladno, munje, grom, ona divna krupna kiša...Još Kališ i one ruševine...Bukvalno smo drugarica i ja nosile kišobrane u ruci i kisle. Da ne pričam da je bilo možda dvoje ljudi iz Srbije, sve ostalo su bili stranci koji su jedini bili potpuno opušteni i bolelo ih je uvo za vreme, vozili su skejt po kiši.
Definicija kao definicija i nije nešto, ali si opisao pravu stvar i za to dobijaš plus.
Ја сам то раније практиковао док нисам сконтао да је киша токсична, те ми се више не излаже њојзи у великој мери.
Осећај је диван...
Мене једино и увек смара ветар, али шетња по киши је фантазија. Најјаче су ми особе које се боје и најмање капљице, па кад крене да сипи њима буде "провала облака/невиђени пљусак".
da, to je taj osećaj, samo što ste ga vi lepše opisali... u pravu si, ophidia, mogao sam mnogo bolje, ali cela priča nije trebalo da dođe dovde...
Džimi, ne budi čistunac...
Da, da, to je. Obožavam kišu, uvek istrčim napolje da bih pokisla. A naročito je volim zbog onog trećeg. Poomiljenila.
Vraćam se iz grada, lije, provala oblaka. Jedva vozim - brisači samo smetaju čak i na max brzini.
Javlja mi se mlađe dete i kaže da trči.
Konačno stižem, iskobeljavam se iz auta, skačem preko bara i bujica i taman da uletim u zgradu : iza mene je moje dete.
Mokro i nasmejano:
"Mama, idem još jedan krug dok nije stala kiša!!"
bas si mocan!