
Појам који је углавном приписан јавним вецеима.
Чекам ја воз за мој родни крај кад одједном поче нешто да ми бућка по стомаку. Шта ћу, где ћу па право у веце на железничкој станици. Уђем ти ја некако, а унутра не дај боже како смрди. Обавио ја некако посао, хватам се да повучем воду, а оно водокотлић покварен. Шта ћу ја изручим ону канту са отпацима па кренем да је пуним водом. Таман кренуо да проспем прву канту кад на вратима улази човек.
-Ау браћо моја шта је ово, ала се осећа.
-Не питај пријатељу неко се истоварио па отишао.
-Па што ти да му пусташ воду.
-Шта ћу пријатељу неко мора.
-Е вала свака ти част, да је више таквих као ти где би нам крај био.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.