Otrov koji sedi

Живи доказ да овоземаљски закони имају много велике рупе и области које чак нису ни препознате, а камоли адекватно третиране.
Најчешће чиновник, достигао плафон каријере оног тренутка када се запослио, заузима једно место у заједничкој канцеларији, ефективно користан можда 20% радног времена. Преосталих 80% радног времена треба некако потрошити, а у ту сврху најчешће служе разговори. Е, то је домаћи терен Отрова који седи.
Равним гласом, са очима на пола копља и осмехом блажене, непоколебиво неуздрмљиве тупавости, не скрећући поглед са монитора (на коме је пасијанс или неки порно сајт), укључиће се у сваки разговор који се покрене, да би окружењу, осуђеном да трећину свог живота проводи у његовом друштву (годишњи одмори, државни празници и викенди се не рачунају), широкогрудо даровао нову дозу онога што се, наследно или његовим личним трудом, годинама једино и накупљало у њему: отрова. Јер, логично, из нечега (некога) може да изађе само оно што у њему постоји, не може оно чега нема унутра.
На сваки помен нечијег имена, такви одмах исповрте нешто непријатно о тој особи, што нема везе са актуелном темом разговора, а иначе је (било тачно или не) одавно општепознато. И што је лепши контекст у ком је тај неко поменут, то је и њихова реакција бржа - да се, далеко било, не наруши концентрација нематеријалног угљен-моноксида који ревносно шире око себе, а коју просто осетиш чим се ухватиш за кваку врата иза којих знаш да седи неки такав Отров који седи.