Ovo nije realno!

Junak šeta po mračnom hangaru. Grčevito držim kokice i jednu po jednu lagano stavljam u usta. Čekam da se nešto desi. On čuje zvuk, čujem ga i ja, samo ne znam da li je u mojoj sobi ili u tom hangaru. Kako se pipak uputio ka njegovom potiljku, on skače u stranu i izbegava. Ja već zinuo, i u neverici gledam šta će dalje biti. Trči levo, pucaj, vrišti, trči desno, vrišti, pucaj, štekaj se. Pipci levo, pipci desno, kandže, šiljci, očnjaci, crvene oči. Ja ne trepćem. Kokice odavno ispale na pod. Odseče jedan pipak mačem koji se misterioznim, ali putem koji se neće dovoditi u pitanje, stvorio u njegovoj ruci. Odseče drugi, ušteka se. Puca, trči levo-desno, ja u transu. Stvor ga saterao u ćošak. Prilazi, a ovaj baca svoj mač, međutim promašio je. Metaka nema više. Ja već u glavi vidim odjavnu špicu, kad ono međutim, mač koji se zavrteo kad je bačen, kao bumerang se vraća nazad, i pogađa stvora ravno u srce, između 4 pipka. Meni se spušta jedna obrva, druga ostaje podignuta dok smoreno razmišljam "Ovo, bre, nije realno!"