Bilo kakva svetkovina kod nas Srba. Doduše, ima tu i ne-svetkovina, ali dobro, da ne cepidlačimo.
Elem, pošto mi Srbi, volimo da ceo svet zna (ako ne ceo svet, onda barem ceo komšiluk ili selo a najbitnije onaj namćor od komšije sa kojim se već drugu deceniju tužimo, trulež mu istrulela) kada smo mi srećni ili tužni (u zavisnosti od situacije).
Ako smo srećni, slaviće se 7 dana i 7 noći; ako smo tužni isto toliko. Ali, sve to ima da se oeleži kako i priliči i kako "tradicija" nalaže: ića i pića u količinama koje bi 3 etiopije na'ranile za cirka 3 meseca.
Tradicija pod navodnicima, jer kol'ko ljudi tol'ko i tradicija. A danas svaka ulica, svaki ćumez od haustora ima svoju tradiciju. I svi slave za ime i u ime svevišnjeg (ne, ne hulim, ali ima onih što su petokraku nosili i celivali i drugačijoj se "ikoni" klanjali), a opsuje se i zaprca... ovaj, zapuca pomalo.
Paganijada - zato što se ždere i pije kao kada se pagani iz svojih pohoda vrate - sa pobedničkim elanom, proključalim adrenalinom, spremni da sebi daju oduška time što će postaviti nove standarde bahanalijama.
Teme o kojima se razgovara uz čašicu dve (tri, četiri, četiri, četiri..) vode, variraju od nategnute učtivosti pa do beskrupulozne obskurne blasfemične politikantske rasprave, sa sve hastlerovskim prekidima (jer je baš u tom trenutku prošla ona mala deverušica/ona mala od one pokojnikove tetke) i time nakratko donela mir, do sledeće čašice.
NAPOMENA:
Ne želim da uvredim one koji svoje srćne (i ne tako srećne) trenutke obeležavaju na fin, civilizovan i društveno-moralno prihvatljiv način, takođe ni one koji svoju tradiciju zaista poznaju i najiskrenije poštuju i proslavljaju. Nisu svi ljudi za isti koš i zato uvek treba praviti razliku između onih koji se ponašaju kao učesnici "paganijada" i onih normalnih/običnih zvanica na nekoj svetkovini.
