Pakao jugonostalgičarskog mentalnog ponora

Након рата и свих недаћа које су следиле током и након њега, део екс- СФРЈ популације жели да се врати у некадашњу стару државу, у којој је цветало цвеће и мирисала росна трава. Типизирани примерци подржаватеља ове идеје су френдли Хрвати ( " Ћуј стари, как је било лепо у старој Југи, заборавимо рат и срања... ) Срби ратници/ покајници ( " Ја сам видео и рат и срања, рат је говно, треба сви да живимо опет у једној држави, јебеш четнике и усташе и балије... " ) и муслимани који одбијају да једу сланину јер су се у детињству најели сланине за цео живот. Ту се негде мувају и Црногорци, Македонци и Словенци, који исто тако лелечу за старим добрим временима.

Нажалост, изгледа да сви живимо у неком зачараном кругу, који се може назвати као цитат из песме " Панонски Говнар " групе Заклана Чељад, из којег се тешко може побећи ( репризе партизанских филмова на државним телевизијама, сетне мелодије екс- ју музике које допиру из дискотека, листање сликовница са летовања на хрватском приморју, прављење мини- Југославије у Суботици, гомила омладине која се заноси титоизмом и екс- ју носталгијом, нео- комунистичке партије по свим већим градовима, кењања Јошке Броза по жутој штампи... )

Изгледа да су једини излази из овог, као што би Домановић рекао "мртвог мора":

1) Скупљање свих комунистичких заоставштина на једну гомилу, затим дотичне лепо нагурати у ВЦ шољу и одлучно повући воду, потом залупити ВЦ даску и кренути даље, без освртања.

2) Просвирати себи метак из тетејца кроз главу уз звуке Ђорђа Балашевића, Плавог Оркестра или Црвене Јабуке, док сетно гледате у " Ја волим ЈНА " тетоважу.

3) Емиграција.

Нажалост, изгледа да се већина одлучује за другу и трећу опцију, с обзиром да је Србија прва по броју самоубистава у региону, и 4 000 000 Срба живи у иностранству. За околне државе не знам.