Ne, to nisu panduri ili savesni saobraćajci, već njihovi, takoreći prijatelji, koji ih prepoznaju i u najvećoj saobraćajnoj gužvi trube i mašu izražavajući onaj najsuptilniji vid pažnje koje grešno ljudsko biće ima prema uniformi. Njima se maše mnogo više nego generalima policije( ili vojske). Njihov srdačni osmeh postaje najopasniji deo saobraćaja, okreću glavu prema službenom licu dok ne uhvate otpozdrav, ali to je zato što u njima u tom trenutku ona elementarna ljudskost pobeđuje mnogo manje bitan osećaj za bezbednost. Obično su to službeni vozači svih kalibara, koji znaju najveću istinu: da bi na željenom mestu bio džek, na neželjenom moraš biti kučka.
Rođaci i pravi prijatelji pozdravljaju ulične regulatore na mnogo jednostavnji i brži način, po principu: ako vidi-vidi.
