
Једино море на које излази држава Србија, чију ћемо плиму, какве смо среће, кад-тад дочекати.
Omiljena destinacija u letnjim mesecima, za one sa plićim džepom.
Ufurana žemska: A, ovaj, gde ćeš na more?
On: A dvoumim se dosta, izgleda da ću na Panonsko!
Už: A cool, ideš sa ekipom ili? Koliko ostajete?
Lešina nekadašnjeg mora, na kom tradicionalno letuju vojvodjanski seljaci i sirotinja. Nepregledne parcele pod kukuruzom, žitom, suncokretom, ječmom...Posmatrane sa tavana ili krova kuće, gde si se popeo jutros u šest da presložiš crep dok ne upekne, ili tornja crkve, vatrogasnog doma, ili višnje na koju si se uzvendrao da je obereš. Podigne se sunce, žeravica očisti nebo od oblaka, a ono dole počiva i miruje, il se katkad njiše i talasa pod mlakom plimom nečega što nije vetar. U suva leta, kad požuti i kad nema ni kapi kiše, deluje glatko i nepomično poput kakve jezive pučine koja proždire i pogled i dušu i čitavo biće. U podrum po flašu rakije, pa dole niz prašnjavi put do zlatne obale, uroniš u njega, i slušaš liske propalog kukuruza gde se taru jedna o drugu i šušte poput hartije. I šta možeš.
- Ode Milovan.
- Ode čovek.
- Viš ti šta je ovo. Sedamdes jutara stavio pod kuruz, a oboje mu dece na fakultetu.
- Šta ćeš. Protiv vremena i Boga se ne može. Aj uzdravlje.
- Uzdravlje. Šta je tebi sa ječmom?
- Jebo ječam. Uzdravlje.
Rak rana novopečene Agencije za istragu pomorskih nesreća.
Mog mora nema i ne znam šta da radim, moj stari kaže da ni Dunav nije loš. Mog mora nema, ali ja živim u nadi da možda negde srešćemo se još... O gde baš mene da takvo nešto snađe, ovo je priča i za suze i za smeh. Poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora to je izuzetan peh!
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.