
Као малима, поготово у руралним пределима унутрашњости, увек су нам били занимљиви послови око куће. Увек са жељом да косимо траву, фарбамо ограду, и сл. Док су нама ти послови изгледали као уживање - онима који су их заиста радили, били су мука. Многи би се запитали: Па, кад деца већ воле, а вама је тешко, зашто њих не пустите. Е, за такве небулозне дилеме постоје јасни разлози:
- Осим што би се дете вероватно осакатило на таквим пословима, Србин не би био Србин када би некоме тек тако предао нешто, па макар и посао.
:отац коси траву у дворишту, а дете седи по крају и плаче:
- А тата, молим те ме пусти да и ја косим!
- Не може, није косачица играчка! Сад то тражиш, а касније ћеш бежати од овога, ма од рада уопште...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.