Као малима, поготово у руралним пределима унутрашњости, увек су нам били занимљиви послови око куће. Увек са жељом да косимо траву, фарбамо ограду, и сл. Док су нама ти послови изгледали као уживање - онима који су их заиста радили, били су мука. Многи би се запитали: Па, кад деца већ воле, а вама је тешко, зашто њих не пустите. Е, за такве небулозне дилеме постоје јасни разлози:
- Осим што би се дете вероватно осакатило на таквим пословима, Србин не би био Србин када би некоме тек тако предао нешто, па макар и посао.
:отац коси траву у дворишту, а дете седи по крају и плаче:
- А тата, молим те ме пусти да и ја косим!
- Не може, није косачица играчка! Сад то тражиш, а касније ћеш бежати од овога, ма од рада уопште...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.