Место где је све онако како треба да буде, а ништа онако како заправо јесте.

Mesto u ogledalu. Komplement ovog sveta. Što je ovde levo, tamo je desno, što je ovde dobro tamo je loše, što je ovde ružno, tamo je lepo.
Ovo je priča o naizgled normalnoj večeri u naizgled normalnom svetu:

Свет у коме на месту крила у тиму Валенсије игра Манчестер.

После три сата сна устајем онако исцрпљен, мало се оквасим водом чисто да дођем себи, узимам једину испеглану мајицу и правац факс. "Само да ме некако усере да добијем шест" помишљам у себи и настављам, "ма треба да паднеш стоко, по цео дан дркаш курац и узмеш да учиш вече пред испит, сад ем што ништа не знаш ем си неиспаван, КОЊИНО". Наравно јебени трамвај касни кад је најпотребнији, стижем на факс минут пре професора, бацам поглед на анфитеатар знам два човека, ово остало сви млађи бар три године. Како да очекујем да неког знам кад су сви моји или завршили или апсолвенти. Гледам тест, тест гледа мене, онда се благо осмехнем па заокружим оно што ми је најлогичније, ал чак и да је све тачно не знам ниједно отворено тако да сам пао сигурно. Одох кући бар да се наспавам и молим бога да нађем 44 динара за хлеб да премажем павлаку.

А У НЕКОМ ПАРАЛЕЛНОМ УНИВЕРЗУМУ:

Устајем ујутру, туширам се док риба прави доручак, ћаскамо о томе коју би кошуљу требало да обучем. "Све сам научио нема шансе да паднем, ако добијем бар осам имаћу просек изнад 9.00" помишљам у себи и настављам, "још овај испит и дипломски и крај, а све у року, БРАВО ЦАРЕ". Идем колима, не могу да се гурам у трамвају па ћу мало да се исцимам за паркинг. Стижем пола сата раније таман да се преслишам још једном. Улазим у анфитеатар, сви гледају где ћу да седнем да би преписали од мене. Тест је лаганица, не знам само дал' је довољно оно за отворена питања, ал' сам положио сигурно. Једва чекам да дођем кући ова моја је обећала да обуче онај секси доњи виш ако урадим добро.

Kada devojka čeka princa na belom konju, a pojaviš se ti kao konj na belom.

Paralelni univerzum

Sećam se osnovne škole. Sedeo sam u klupi sa devojčicom, koja je bila fina, lepa i vaspitana, dok sam ja manje više uvek bio prost i neotesan, lep svakako nisam bio, do duše muško sam i nije moje da budem lep. Ali nije to sve...
Sećam se i njenih roditelja, uglađeni, fini, školovani i imućni. Kada dodju na roditeljski ili na "otvorena vrata", sve pršti od snobizma i intelektualnosti. Dok su moji bili radnička klasa, koja je na roditeljski dolazila kada ugrabi vremena i za tu priliku obuče se u skladu sa svojim mogućnostima. Bili su moji strogi prema meni, nije da nisu ali nisam morao da plačem kada dobijem četvorku, kao moja drugarica iz klupe. Od nje su se uvek očekivale sve petice a ja kada dobijem četvorku, pa to je radost u kući bila neopisiva. Sve me je to zbunjivalo po malo. Njene sveske su bile uvijene u najskuplje uvijače, pernice i olovke uvek nove, dok sam ja zavijao sveske čime sam stigao, pernicu nisam ni imao a olovke oštrio dokle je moglo. Moji su bili srednji stalež ali sam uvek imao lovu za užinu i to poprilično za ono vreme, mogao sam glat još jedno druga da nosim na grbači što se tiče užine a opet sa druge strane moja drugarica iz klupe, je uvek od kuće donosila sendviče, pažljivo zamotane u foliju ili sa brižljivo odabranom salvetom.
Kada sam sve to sagledao tada, rekoh sebi- to je život... od nje će sigurno biti nešto, njeni imaju love, ona uči preozbiljno- sve petice! Nastavnici na čelu sa razrednom su joj predviđali vrtoglav životni uspon. A ja, od mene neće biti ništa, ja sam na nekoj drugoj planeti izgleda. Ni u čemu joj nisam ni blizu. Te sam se i pomirio sa tim, da te vrednosti koja ona poseduje ja nikada neću imati. Verovatno ću razočarati roditelje kroz život. Jednostavno nisam njen nivo, iako sedimo u istoj klupi, mi smo dva različita sveta.
A onda je došla ekskurzija u 7. razredu, Kopaonik čini mi se. Svi smo se radovali naravno, tamo se vrhunski proveli i vratili se puni utisaka. Međutim, moja druagrica je ovu ekskurziju odabrala za onu na kojoj će izgubiti nevinost. Što u prvi mah i nije ništa strašno. Strašno je, što je iste večeri nakon izgubljene nevinosti sa drugom iz našeg razreda, rešila da još malo "proširi" vidike, pa je opštila i sa dečakom iz drugog odeljenja i sve to u rasponu od par sati!? Nagađalo se kasnije, da je to bila njena uobičajena zanimacija tokom celog boravka na Kopaoniku ali to me nije zanimalo kasnije. Naravno, razredna je ubrzo saznala, drugarica joj je sve priznala, roditelji su obavešteni i svi njeni fanovi su bili razočarani. Neki među nama su se radovali što je tako izblamirana a meni je nje bilo iskreno žao. Dugo je plakala zbog sramote kojoj je bila izložena.
Roditelji su dočekali naš autobus, svako je od nas dece potrčao svojima u zagrljaj. Njeni su je dočekali hladno, sa prekoromi sa pogledom koji je značio - pričaćemo kada dođemo kući. Ja sam potrčao kevi u zagrljaj koja je bila sama (ćale je imao neka preča posla nego da čeka sina sa ekskurzije) i uvek suznih očiju kada me je dočekivala. Njeni su uzeli njenu torbu, ja svoju nisam želeo da dam kevi nego sam je sam nosio i krenusmo kućama. Pogledao sam na njih još jednom, na taj drugi svet i sa nekim olakšanjem shvatio, da... jebeš ga, ipak nisam ni ja najgori.

Место где Србљима цветају руже, уживају све најлепше чари живота и ништа не терају уз курац.