Još od vremena kada je Trojanski konj unet u Troju, ovakav vid kamuflaže nije bio viđen.
U situaciji koju brižne majke nazivaju "jebeno-je-to-u-dalekom-gradu-a-niko-da-ti-spremi-da-jedeš" izrodi se nekakva težnja koja misli vuče na vodenicu pomisli da joj dete bez dinara luta ulicama, bez hrane.
Nakon telefonskog razgovora, ona odluči da mu pošalje koju crvenu jer je "nešto u njegovom glasu zatreperilo u toku razgovora sa njom". Pare se nalaze u čarapi a pored toga šalju se hrana (neko parče mesa, bakin kolač, slatkiš), flaša soka i beskrajan nemir prošaran svakim trenutkom kada ona jede i pomisli kako li je njemu.
"Ne verujte konju, Trojanci! Šta god da je, plašim se Danajaca kad darove nose."
JOVICA ČEKA AUTOBUS DA BI PREUZEO STVARI ŠTO SU MU POSLALI OD KUĆE
Jovica: Imate li nešto za mene? Majka mi je poslala ceger.
Vozač: Hmm. Jovica - duša majkina?
Jovica: :propada u zemlju: Da, da, ja sam.
Vozač: Evo. Ovo je tvoje.
• • •
Jovica: Halo, mama. Samo da ti javim da sam preuzeo ceger.
Majka: Oči moje lepe, unutra imaš nešto za jelo a pare su ti u čarapama. Pazi kad budeš vadio da ti ne ispadnu.
Jovica: Ma, neće, ne brini ništa. Izvadiću ih kad stignem kući.
Majka: U redu, dušo, pozdravlja te otac.
Jovica: Pozdravi i ti njega. Ćao.
• • •
Cimer: Pa, gde si se izgubio, dete mu jebem?!
Jovica: Bio do autobuske da preuzmem nešto od kuće.
Cimer: Opa, stiglo nešto za has. Vadi ovamo malo te domaće hrane, ne mogu grašak iz menze da svarim više.
Jovica: Evo ti ceger. Uzimaj.
Cimer: :Pretura kao pit bul i baca čarape, gaće i majice:
Jovica: Polako s tim čarapama, pička ti materina. Te čarape vrede više nego ceo ceger.
Cimer: Šta sereš, brate? Jebe mi se za tvoje smrdljive čarape.
Jovica: (Moje čarape mirišu na pare, a tvoje smrde na noge)
