Poremećaj percepcije. Živahne, čudnovate, fantastične, voljno izazvane iluzije koje se javljaju pri posmatranju nejasno definisanih ili nepostojanih i prolaznih slika. Kako početak, tako i kraj ovih opažanja u potpunosti je voljno kontrolisan.
Otpočnemo odnos, kakav takav… Više nikakav, no ‘ajde. Ponekad se čini u redu da ga prihvatim sa osmehom i pridružim ti se u suludoj igri za koju znam da nikuda ne vodi. Uostalom, zašto bi svaka igra morala da ima svrhu? Tu i tamo se ipak setim da vreme neminovno protiče dok se mi zavitlavamo. Svako traženje forme zahteva vreme, tešim se. Naročito kada je neko tako originalan kao mi.
Ponekad ti svejedno zameram takav način igre. Znaš da živim po planeru. Jednog dana ću ga simbolično spaliti. Znam koliko ga ne voliš.
Možda je najpametnije da okončam čekanje. Da pustim kamen niz brdo.Avaj, u poslednjim trenucima svog ambivalentnog konflikta ipak odlučujem da se vratim u već odavno izgubljeni meč. Sta fali da otplešemo jos jednu rundu, kada smo već do ovde stigli? Shvatiš ponekad da me povređuješ u banalnosti kojom opervažiš svaki naš razgovor, pa naprasno odlučiš da nestaneš. Ostaviš me samu pitajući se kuda si nestao. Kliše je pozdraviti se pri odlasku.
Znaš da mozeš da sve u trenu ispraviš.
Nenadano se vratiš nekoj besmislenoj formalnosti, pritom rušeći sve one snove koje sam dotada gradila. Kažem "gradila", jer je to uvek bio privid zajedničkog građenja. Ti nikad ne učestvujes. Ne znam čemu svo čekanje. S vremena na vreme u tvom kukavičluku i nemogućnosti da mi kažeš jedno sasvim jednostavno "ne", nazrem iskru osećanja. Pomislim da ti je stalo. Uvek se javiš tek toliko da mi poremetiš mir i podsetiš me na sve ono sto osećam prema tebi. Mozda ne treba da ti svaki put ushićeno odgovaram. No, kasno je sad.
Kako sam?
Pitaš ovlaš.Uvek bolje nego ti, jer ti si uvek loše. Teško je biti dobro, znaš? Lako je biti loše. Ali ja i to prihvatam, ne osuđujuci te. Ludilo je alter ego svake genijalnosti. Hajde da našu priču pretočimo u film. Šta kažeš na to? Ti, uostalom, tako divno pišeš... Ja ću biti neko ko će znati da iza plašta autodestruktivne depresije koji nosiš, uoči tvoje beskrajno vredne dragulje. Ti ćeš znati da u meni vidiš nekog ko sanja iste snove.
Znala sam da ćeš to prihvatiti.
Ti si zahvalan na mojoj sposobnosti da u tebi vidim mnogo više od lepih očiju. A ja sam zahvalna, što sem divnih očiju ti zaista poseduješ mnogo više. Kokonstrukcija. Uspevamo da pripovedamo nama svojstvenu priču. Zajedno pronalazimo smisao. A smisao je, uostalom, tako jednostavna reč.Ipak, uvek zaboravljamo da u našu priču upletemo ono što oni, koje često znamo da osuđujemo (tvrdeći da su za nas isuviše plitki) zovu “realnost”.
Zapravo ja sam zaboravila. Pa sam zaboravila da ti priznam, a onda sam vremenom bivala sve uverenija u to da ono, što razumniji od mene nazivaju iluzijom, zaista postoji kao objektivno. Ti si mi davao opravdanje da u tako nešto verujem. Bivalo je sve tegobnije da išta izustim. Da posumnjam. Jer na kraju - mi smo drugačiji od svih ostalih. Sumnja bi bila greh prema nama.
Bila sam uverena da su ljudi izmislili termin "iluzija" da bi poremećajem nazvali ono što im je neshvatljivo. Prihvatala sam da u nejasno definisanim slikama uočim viša osećanja.A onda si mi pomogao da ih fiksiram i u trenu mi je bilo jasno sve.
U tom trenutku, pareidolija je prestala.Prestala. Privremeno. Dok se nje opet ne uželim.
