Čekaš da ti oni koji žive kao ljudi daju na kašičicu. Po ceo dan gledaš kučke što ponosno šetaju okolo. Razne džukele ti rade o glavi a na kraju meseca shvatiš da bi ti najbolje bilo da te uspavaju. Možeš samo da podviješ rep i pobegneš.
Jedini spas je otići u Srbiju. Tamo se ranjenom keru posvećuje po 3 sata na televiziji, a ranjeni ljudi se ne pominju.
Jebiga, ono, ministar konta ljudi su zdravstveno osigurani, jebe mu se, prima platu i boli ga tuki, a kad zadjes po domovima zdravlja gledas sta ce da ti padne na glavu, vrata otvaras sa jednim eventualno dva prsta i posle zderes kozu sa prstiju dok ne budes siguran da si skin`o sve bakterije. A onda odvedes kera u veterinarsku stanicu ono sve cisto, pa dodje ti da kad se sjebes negde odes kod njih da te previju i pregledaju.