Kad ti posle 100 godina čekanja, naiđe krcat autobus, ti naravno kasniš, pa moraš da uđeš jer za taksi naravno nemaš, napolju je 40, a unutra 1000 stepeni jer naravno ne radi klima, pritom osoba do tebe u domaćinskoj potkošulji se drži za gornju šipku i dlakavim pazuhom ti je skoro u faci, a vonja kao tvor, dok se druga znojava osoba pribila uz tebe kao da želi stiskavac, a treća- deda koji urla na mobilan, inače vrlo blizu tvog uva, jer ne čuje dobro osobu sa druge strane veze... I tako do zadnje!
Nažalost, svakodnevno patimo u autobusima GSP-a.
