Pilićar

Raspad od busa koji saobraća na prigradskim i seoskim linijama. U boljem slučaju je harmonika. Ima sedišta od šperploče i šipke za držanje. Brekće i dimi kao ruski tenk koji pogođen zoljom tera uz brdo a malo je brži od traktora. Klimu nema a prozori ne mogu da se otvore (penzioneri su ih zaglavili, zalepili super-lepkom i polomili bravice, da ih ne bi mladi stalno otvarali i pravili promaju). Staje kod svake druge kuće u selu. Ima i radio, čiji je klizač zalepljen na nekoj od lokalnih stanica gde se vrte najgore potočare i pesme koje je komisija za šund izbacila sa šoder-liste.

U jednačinu ubacite i loše seoske puteve, gužvu, temperaturu + 40 i vonj mnogih potpazušja, međunožja, stopala i masnih kosa. Zatim šofera sklonog rizičnoj vožnji i konduktera alkosa/nedojebanu kondukterku. Siledžiju koji vas muva laktom u rebra dok bus poskakuje po kraterima na putu. Lokalnog pijanca umazanog u blato koji brblja, nateže vinjak iz unučeta i svakog časa može da se ispovraća. Babe sa cegerima i pletenim korpama u kojima nose gnjili paradajz, užegli sir i kajmak sa pijace i jaja koja će se do kraja puta porazbijati i cureti po podu autobusa. A poneka u korpi ima i živo prasence ili kvočku sa sve pilićima đuture.