Studiraš 3,4,5,6,7,8 godina i na kraju ti ostane ono najvažnije, kruna tvog studiranja - pisanje diplomskog ispita. I onda kreneš da razrađuješ temu i na kraju skontaš da tu nema bubice i nema prepisivanja i da bi ti lakše palo da ti je ostalo jos 3 ispita, samo da nema diplomskog. I onda se tako nakaniš da nađeš literaturu, a ona pak ima 1000 strana a tebi treba "samo" 50-ak. I onda tako uposliš drugaricu da ti prevede sa engleskog, druga da ti odradi naslovnu stranu u wordu, ćaleta da ti skenira par slika dok je "dokon na poslu", kevu da ti napravi kolač jer ne možeš da pišeš dok nešto "ne ubaciš u kljun", pa onda drugu drugaricu da ti to sve lepo sredi i ubaci u word i burazera da odnese da se odštampa jer si se ti premorio "pisanjem" dok ti ortak na sajtu škole proverava termin u kom je profesorka slobodna za konsultacije. A sve vreme slušaš od baba i deda, komšija i keve kako ti je još samo to ostalo, zapni još malo pa da počneš da radiš, aj nemoj da se brukaš pred kraj...
I onda ti lepo "sam napišeš" diplomski rad i odbranis, uzmeš kintu babama i matorcima i tako ponosan izađes u kraj da se pohvališ, kad ti drugarica dobaci:"Jao, meni je ostao još diplomski." A ti onako sav važan:"Ma daj, spucaj to, najlakši deo, nemoj da se brukaš." A onda ti dođe ortak i kaže:"Jao, blago tebi, ja imam jos godinu dana i 9 ispita..." A ti njemu:"E, blago tebi, ja bih još studirao, sad moram da šljakam..."
Najbolji primer sam ja.
