Ovaj crv, koji sebe bez ikakvog prava naziva ljudskim bićem, ne zaslužuje da udiše vazduh i pije vodu sa izvora ljudskosti. Jer kada se nagne nad taj bunar iz kojeg lončem zahvata dragocenu tečnost, on u odrazu ne vidi sebe, veće hiljade drugih lica koja se neprestano smenjuju.
Njegove reči nisu njegove, njegova dela nisu okapana znojem moždanih ćelija pokušavajući da napravi nešto što je lično, nešto što je neponovljivo. Ne, on nikada neće ustati pre zore kako bi se besciljno vozio biciklom dok ne svane. Nikada neće uzeti jabuku, oljuštiti koru sa nje i staviti je na terasu, prateći povremeno kako sa jabuke kaplje kišnica koja se vešto iskrada iz malih pukotina ostarelih oluka.
Zašto bi on to radio kada niko drugi to ne čini? Zašto bi digao glas kada svi ostali ćute? Pa pobogu, on je tu samo na broju, samo jedan od mnogih, šta on tu može. Izaći će na izbore kada i svi, glasaće za koga i svi, teraće kosu u istom smeru kao i njegovi idoli. Stajaće nepomično, umazan govnima, ne znajući zašto, samo ako vidi da i neko drugi to radi. Živeće život i proživeti ga kao najveći lopov, kradljivac tuđih senki, iza koga neće ništa ostati, jer je sve isparila kao i ta senka koju je jurio čitavu večnost...
A: Istetovirao si kinesko slovo na laktu. Ekstra je, moram i ja da uradim isto!
B: Umri bedniče...
