Mudra stara izreka, kojom se najbolje objašnjava nekome ko se zenta da prolazi kroz groblje da ovi što su tu neće ustati i početi da ga jure, već je bolje da se pazi živih ljudi jer od njih će pre da nagrabusi.
- Dušo ajmo 'vamo kroz partizansko, bliže je
- Nisam luda da idem kroz groblje, smrkava se.
- Ma ajde bre nemoj da si čka. Živih se ti bolje plaši, a ne mrtvih.
- Neću.
- Kakve ste bre vi žene, ništa ne smete. Zentare.
- Dobro ajde, idemo kad si navalio.
- Vidiš kako je mirno. Ni žive duše hehehe
- Da, da, ajde da požurimo. Ju, šta je ovo šušnulo?
- Ništa dušo, vetrić duva. Opušteno. Eno ga izlaz tamo.
- Ajmo brže samo.
- Eto ga, na ulici smo. Jel bilo strašno?
- Nije, ali neću....
- Dajte pare i telefone, da vas ne bi izbušio oboje, mamu vam jebem.
- Stani, stani, evo ti bre, samo mirno.
- I ti kučko, ajde brže malo.
- Ok je brate, evo brzo će ona, ne cimaj je. Evo ti, ajde sada idi debilu.
- Joj stani da dođem sebi. Uf, nije mi dobro, ajde da sednemo.
- Sedi dušo, sedi. Kažem ti ja živih se plaši.
- Ali juče sam kupila telefon. I sada nemamo ni dinara jer smo sve podigli sa računa.
- Ne brini bre, znam ko je. Vratiće troduplo ili će ’vamo pored puta kojim smo mi do malopre išli.
