Hipotetički kada bi se podigao zid na granicama Srbije visine dva kilometra i onda se sipa voda isplivala bi baš ona šaka Srba koji i dalje veruju u priču o životu pod jednom šljivom.
No, glavni problem nije u tome, nego u kompletnom sistemu učenja i prepoznavanja srpske kulturne baštine. Pošto sujeverje vlada od nastanka države, iako je pravoslavlje naš ponos i dika, javili su se običaji koji premašuju granice normalnog, a iz njih se razvijaju priče i gatke koje grade istoriju i prosvećenost nacije. Istorijske činjenice se kaljaju učenjem prošlosti preko narodnih pesama kao orginalnog izvora izveštačenog junaštva i aksiomske istine. Slepe babe, režimski umetnici, isfrustrirani nacionalisti, izvikani lideri, polupismeni vidovnjaci i u grehu ogrezli sveštenici dominiraju krojenjem bajki i legendi o postojanju Srba i pre Adama.
Međutim, bitka stoleća zatvara vrata srpske svetlosti i to postaje otvorena prilika da se dokaže svetu kolika muda ovaj narod ima. Od tog trenutka stvaraju se kultovi koji su i danas popularni, iako bi po logici stvari trebali biti prevaziđeni oni ipak ostaju kao temelj jedne uzvišene pastorale u ogledalu kromanjonca. Bitka stoleća samo je zatvorila vrata jedne jake epohe, ali otvorila je vrata jedne masovne duhovne empatije.
Korakom napred kraj Nemačke klasične ideologije završava se Umiranjem Kanta 1804. a za nas kreće novi preporod i novi povod za stvaranje epske fantastike i besmrtne hrabrosti. Kulturni vek kreće da se razvija u dobrom pravcu do pojave socijalizma, tada se zaboravlja nešto što se uvek pričalo, mada, neke stvari su dovedene u kolosek. Sve se vrti u krug i na pragu dvadesetog veka mi doživljavao ponovni dolazak Hristosa koji nas vodi kroz maglu i mesečinu da pokaže kako je kada se diraju njegova deca.
Kontinualno mi se gubimo kulturno, u paroli "Srbija do Tokija'' u prenesenom zančenju mi stižemo do Japana, ali do nove Hirošime, jer naša kulturna vrednost upada u fijasko.
Ako se vratimo na početak, ta šaka ljudi koja bi isplivala iz tog bazena bili bi oni koji se bore za srpske ideale koristeći okultizam i braću Tarabiće, jer nema potrebe da hvataju za ruku i spašavaju one koji se klone te iste šljive i daleko poznate kašike.
Neka se ove reči ne uzmu kao apsolutna konstanta, ali mnogo više nije rečeno... a pravi Srbi polako nestaju.
