U ljudskoj prirodi, bar u domaćim prilikama, je da stvari dele na dobro i loše, naše i njihove, domaće i kupovno, zvezdu i partizan, istok i zapad, Ameriku i Rusiju, narodno i zabavno, egzit i Guču, selo i grad, lekara i babin lek, četnike i partizane, demokrate i nedemokrate i još zilion drugih stvari oko kojih moraš odlučiti na kojoj si strani.
Takva je stvar i sa vremenom-stižeš na vreme(ili malo ranije) ili kasniš, opet dve strane, nema između jer je i "akademsko kašnjenje" opet kašnjenje makar ga nazvao i "Bogovskim kašnjenjem".
Stalna prepirka i čest povod svađa je činjenica da su neki ljudi organizovani i sve stižu na vreme neretko se odričući raznih zadovoljstava poput zornjaka, obroka pred polazak, šestog špricera u kafani jer žure, razgovora sa tek upoznatom devojkom na ulici, dremke, završavanja misije na igrici, zadnjih 15 minuta utakmice i ostalih čestih razloga kašnjenja da bi stigli na vreme i da ih neko ne bi čekao. Lepo od njih, ali da li je i korisno?
Em što su se odrekli sitnog(ili ne tako sitnog?) zadovoljsta em još moraju nekoga da čekaju. Nekoga ko je rešio da npr izdrka još jednom jer će možda večeras umočiti pa da se ne obruka. Da li je to nagrada za organizovanost i etiku? Jeste, kao što je devojci nagrada da je posle čoko moka zaliješ zlatnim tušem.
Dok iz druge tj suprotne perspektive to izgleda ovako:
Ma bole me jaja da žurim ionako je sranje pre ponoći a i moram da vidim hoće li Gojas doći iz iksa...mogao bih i da promenim gaće jebiga, nisam od prošlog petka a i nešto miriše u kuhinji u pičku materinu. Da nije ona mala na fejsu sada...jebote čim je se setim drka mi se a drkao sam pre pola čuke...moram još jednom, ne vredi...au, ala kasnim jebote, ma boli me kurac, bolje da me čekaju nego da ih čekam!
