Конзумент опојних средстава чије понашање и изглед неодољиво подсећају на она јапанска умоболна бића из цртаћа које и даље нико нормалан не може да схвати. Велике црне зенице које се сијају попут пасијих мудију, кез једног трола, фризура Гокуа, напаљеност оног његовог учитеља-корњаче педофила... Често испушта неартикулисане звуке, праћене цурењем пљувачке из уста. Туга.
Бураз: - Ено Ђоке покемончине. Сада ће да нас смара...
Ђока: - Е... (звук) оно.... шта има?
Бураз: - Севај, ћомане, није код нас твоја змајева кугла.
Ђока: - Ш`о си такав? (криви главу и кези се) Нисам мислио ништа лоше.
Бураз: - Ајде, Пикачу, паљба пре него што сам извукао неку моћну Југи-ох карту.
Ђока: - Не сери да и ти гледаш Дигимоне?
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.