Pola sata pred polazak na posao

Кратак временски период у којем стварно немаш појма шта ћеш да радиш, тако да исти пролази енормно споро.
Устао си, попио кафу, блејао на тераси, најео се ко стока. Погледаш на сат. Још 45 минута. Ајд да се и окупаш. Што да смрдиш, има лепих колегиница. Погледаш на сат. Још пола сата. Да ли да палиш комп? Ма јок. Док се мрцина подигне и док нађеш прихватљив незакључани вајрлес, проћи ће петнаест минута. Шта да радиш. Падне ти на памет да би било добро спарити чарапе. Чекај! Спаривање чарапа је друга радња по узалудности након одређивања тачног тренутка Великог Праска. Океј. Нећеш спаривати чарапе, нек блеје у фиоци онако чопоративно, ђутуре. Ионако је већина црних исти модел тако да су било које две прихватљиве као пар. Беле су свака са сваком такође прихватљиве као пар, чак и оне које су различите величине.
Прошеташ се по гајби. Гледаш ћалетове слике са 20 година матуре. Гледаш своје слике са 5 година матуре. А не то су исто ћалетове, твоје су на фејзбуку. Гле. Исти сам ћале.
Још 25 минута.
Ма ко га јебе. Упалиш телевизор. Ништа. Ајде прошетаћеш до трафике, таман да пљуге купиш. Е јбг. Сад те мрзи да се враћаш. Станица је ту на минут од трафике.
Још 15 минута.
Ко идиот си сам на станици, пушиш цигарету. Чачкаш телефон. Мирише пекара прекопута. Иако си чекао дугачко црвено од минут и по, прешао преко и вратио се опет чекајући дугачко црвено од минут и по, остаје ти још десет минута. Јеби га. У пекари ни Г од гужве. Гледаш око себе. Ајде. Прошетаћеш до следеће станице.
Још пет минута.
Размишљаш како би било до јаја да упаднеш у златару и покрадеш све јер ти је мозак сјебан у потпуности.
Стиже бус!
Е јебига, није то тај.
Упалиш пљугу. Сад ће. Можда.