Još jedna, kako drugi kažu urbana legenda, a ja kažem teška baronija, nastala negde početkom devedesetih, a vezana je za padanje u muriju.
Naime, masa ljudi je tada tvrdila da pored okrugle sobe, dešavalo se da ih panduri odvedu u sobu sa čistim zidom i onda na njemu nacrtaju kredom crtu, pa su ih terali da preskoče tu crtu. Naravno, ne treba ni da vam kažem, al’ ajde, morali su da se zaleću i da se lupaju o zid sve dok ne priznaju.
Pa dobro, crta na praznom zidu, iako jeste apstraktna umetnost, pandur može da je izvede, ali dosta ljudi je čak tvrdilo kako su žandari crtali konja na zidu i terali ih da probaju da ga zajašu, ili auto koji su morali da probaju da voze i još tako neku gomilu nebuloza koje su nemoguće da se izvedu, a u sebi sadrže crtanje nečega, pa su ih tukli zbog toga što to nisu mogli da urade.
Sve u svemu po tim ljudima panduri su pored kursa iz bejzbola izgleda morali da pohađaju I kurs iz crtanja, jer ne znam kako drugačije objasniti te napade kreativnosti koje su neki ljudi tvrdili da oni poseduju. Ja to doživeo nisam.
- Ajde priznaj, inače dolazi Mile i nejeb’o si.
- Pa ne znam ništa, majkemi, celu noć sam bio kući i spavao.
- Znam da nisi spavao i znam da si ti ukr’o auto. Poslednji put ti kažem da priznaš inače si puk’o.
- Nisam ja to uradio.
- Dobro, sam si tražio. Šefe, dovedite Mileta, ovaj neće da prizna.
- Evo, već sam ga zvao. Kaže stiže za minut.
- Evo ga ide. Je l’ čuješ kako se trese zemlja?
- Šta je to?
- Mile Lopata. Je l’ zna Oče naš?
- Gde je bre taj magarac?
- Evo ga Mile, neće da prizna ništa.
- Saću da ti jebem mamu, taman sam prileg’o u kancelariji.
- Stani Mile, nemoj da ga biješ odma’. Odo’ po kredu, pa da nacrtamo konja i teramo ga da zajaši.
- Ma jeb’o te konj. Daj palice.
- Nemoj! Nemoj! Ja sam! Jaaaaaa saaaam! Priznajem.
- Kasno sad. Probudio si me. A ti Pikaso, donesi i kofu vode da ga budimo.
