Осјећај који се јавља у тренуцима када се човјеку чини да више не постоји прави излаз из животног лавиринта, када зна да мора да се бори, настави даље, а тако би желио да није ту, нити да је икада био. Онда када схвати да је свијет и људи у њему само једна велика карташка игра у којој увелико губи, када му је сваки корак празан ход, а сваки трен непотребна аквизиција.
Јецајућа, потмула рика душе која вапи за олакшањем од овоземаљског нагомиланог бола. Крик у тами безнађа као последњи вапај за истанчаном, благословеном тишином и миром.
Само нестати. Било гдје, било куда. Једноставно се изгубити, претворити у несаницу, испарити уз воду, никада се поново не кондензовати у беспотребно људско тијело, недовољно савршено да човјека потпуно усрећи, а опет довољно да му да лажну наду да је довољно добар и да може даље...Не мора нико да га спомиње, нико да га се сјећа. Само да није ту.
Сви су већ одавно спавали, само је он, будан, покушавао да дозове сан, бројећи. Сјетио се да му је мајка говорила, када због грмљавине није могао да заспи, да замисли стадо оваца на пропланку и да их броји док не заспи. Овај пут, ништа му није помагало јер су га салијетале тешке мисли. Душа, растрзана, тихо је јецала.
Напољу су се и даље чули пуцњи и удари. Рат ко рат, никада не знаш шта те чека. Мисли су му лутале, губиле се високо горе, у облацима. "Ко сам, шта радим овдје? Зар после овога постоји неки живот? Ништа више нема смисла, све је само лоше режирана серија. Само да нестанем, нек ме прогута Сунце као маглу у подне. Своје снове, ако сам их икада имао, остављам другима. У овом лудилу, ништавило је једини спас и нада..."
Заспао је, коначно. Са околних брда одјекивали су подмукли крици топова. Само, није знао да је смисао жеље за нестајањем, у ствари, ново рођење...
Did you mean Vukajlija?
Google · 17. April 2015.
Ima momenata. Želim lep odziv čitalaca:-)
+
Хвала. А одзив тешко да ће бити лијеп.
Svaka čast, počinjem da prepoznajem tvoj stil i jako mi se svidja.Samo napred, sve čestitke..