Posle sedmog časa

Razlog za tuču je obično bio nebitan. Neko je nekog slučajno zgazio, mrko pogledao ili mu muvao ribu. Velika stvar...
No, zašto posle sedmog?
Prost odgovor bi bio - vreme. Trebalo je tu organizacije svega i svačega. Od nalaženja odgovarajućeg terena na kome bi se odigrala ova sportska manifestacija, do marketinga odnosno obaveštavanja čitave škole ko se tuče, zašto i gde. Dalje, ovakve stvari bi se obično dešavale u drugoj smeni, pre svega da bi se pod okriljem uličnog osvetljenja učesnici događaja i publika mogli bezbedno udaljiti pod zaštitom mraka u slučaju da se nađe neki "dobar đak" koji bi sve to uredno prijavio prvo razrednom, a onda i direktoru.
Ili možda radoznali slučajni prolaznici ne časeći časa, pozvali predstavnike narodne vlasti
zbog nekog "sumnjivog dešavanja u njihovom komšiluku".
Tuča k'o tuča, privlači uvek brojnu publiku i uz gromoglasno navijanje, svak za svoju stranu ne bi se ni mešala već samo uživala u razmeni udaraca.
Dok bi sami akteri događaja merkali neko vreme, dok se hrabriji ne odvaži da krene prvi, uživali u tih nekoliko minuta slave. Skoro identičan osećaj kao prvi sex. Jebote osećaš se kao da si se popeo na Mont Everest kad kresneš neku mrtvu pijanu pankerku...
Elem, zaraćene strane bi na kraju (u većeini slučajeva) sa nekoliko modrica, izgužvani i umorni, zagrljeni kao braća koja se nisu videla dobrih 50 godina otišli u grad na pivo sa krezubim osmesima.
Tako je bar bilo nekad. Ako se šta promenilo, neka napiše neko mlađi kako to sad izgleda.