Iliti ništa nije nemoguće. Postoji rešenje za sve probleme i za sva pitanja, dakle postoji ključ i do njenih vrata, onih zadnjih, ako me razumete.
Inače ljudi su goveda pa pokušavaju na silu da otvore vrata, udaraju i lupaju po njima. Pokušavaju pogrešnim ključem a neretko koriste i kalauz, koji je zastarelo i zarđalo oruđe. Da se razumemo, nije to srednjevekovni zamak da je potreban onaj borbeni ovan da ih izvali.
Sve što je potrebno je nežna reč, elem, lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ako još uz tu nežnu reč umeš i da pošašoljiš kako treba, riljaćeš bašticu. Dobićeš senf na viršlu, ustvari bolje ne to al' razumete šta hoću da kažem.
Da pojednostavim, ključ nije ključ kao ključ nego je ključ ključ kao reč. Prosto k'o dete Suzane Mančić i mrkog medveda.
- STOKO! KONJU! JESAM REKLA NE MOŽE TU?
- Ali srce, ljubavi, ljubičice moja pa znaš koliko ja tebe volim.
- NE MOŽE PIČKA TI MATERINA!
- Ali ja ne mogu da živim bez tebe, ti si moja duša i srce i sve moje.
- A neeeećuuuuuu . . .
- I tako si lepa i ja tebe ne zaslužujem i nisam dovoljno dobar za tebe.
- Skrljaj mi ga jako i neka boli!
