Nemam me.
Došlo mi je da propadnem u zemlju. Umesto toga - rešio sam da provisim čitav dan na Vuki, gde nema nikog ko me zna, gde sam virtuelno slobodan, gde sam svoj.
1. Smučilo mi se da idem na jebeni fudbal svaki dan u isto vreme, da ganjam onu uštogoljenu Milicu koja obožava da je mole za pogled, da pišam po kraju sa nedoraslim mi ni u toj disciplini.
2. Smučilo mi se da zabavljam umišljenog šefa dok me napufkava smradom iz svoje debele umašnjene guzice i sere po svemu što sam dosad uradio! Od cure me bole oči, ne mogu više da je gledam koliko smo dugo zajedno.
3. Smučili su mi se prazni razgovori, prosečni ljudi, ratovi, nazovi dame, ulični prodavci, smećari, poštari, vozila, gradska buka, Pink i Fox, Dačić i Vučić, apotekarske radnice, pijaca, jebeni njujorkeraši, čak i droga, i umetnost i vazduh!
Dosta mi je svega.
- Sine, zvala je Tanja, da vratiš knjigu u biblioteku. I da se vidite. A i Bleja je zvao, pita što te nema na igralištu.
- Ko još?
- Gazda. Da nosiš neke gajbe sa njim i pomoćnikom.
- Dalje?
- Šta znam sinko, evo zapisala sam, ne mogu da popamtim sve! (daje mu poveći spisak)
- (I ne pogledavši sasvim pažljivo) Slušaj kevo, reći ćeš im da mene nema. Da sam otišo u Božju majčinu, i da ne znaš kad se vraćam! Danas postojim samo na Vukajliji.
