Jadnica. Sva grdna, Bog da te sačuva. Niđe neke obline, ravna kao šper ploča. Nikakvih oblina nema sem laktova i kolena. Ispijena u licu sa blagim telećim pogledom plavih očiju koji je prazan, bez života. Kosa je svetla, ali nit' plava nit' nešto riđa nego boje slame, kao da je seda. Uvek je vezana u neku neurednu kiku ili punđu koja ne stoji čvrsto nego visi kao da će svakoga trena otpasti sa njene glave. Obučena u neku dugačku monašku suknju koju kao da je sama šila i džemper koji joj je do kolena.
Vaspitana vrlo patrijarhalno, nikada nije povisila ton, a uopšte i retko priča. Radi šta joj se kaže i to je to. To je jedino što popunjava potpunu dosadu i čamotinju njenog života koji svakoga dana isti, bez promena, čak ni ona sama kao da ne stari nego stoji nepromenjena u vremenu koje prolazi pored nje.
-Predislave, kad si stig'o sa slave?
-Juče, to jest' kasno sinoć...
-Kako bilo?
-Ma šta znam... Ne volim ti ja da idem na slave mnogo... Sve vreme sam jeo, pa posle kad me strina sklonila da bi ostalo nešto i za ostale goste hteo sam da se ubijem od dosade.
-Pa šta si radio?
-Ništa, slušao matorce kako pričaju neke baronije, išao babama da me poljube i uštinu za koju čokoladu i tako.
-Bilo nekih pički?
-Ma beži bre, bila neka mala, prava bomba, ja joj prišao i nešto s njom pričam kad mi dolazi strina i kaže to mi sestra od babinog ujke strica i ja se smorio. Reče mi da moram da pazim, sve su mi tu neki rod. I ja je pitam ima li neko da nije.
-I?
-I odvede me kod neke povarete. A ona jadna sedi u ćošku sobe k'o neki filadendron i ne radi ništa sem što vrši fotosintezu. I ja reko bar da pričam sa njom a ona gleda u mene onako tužno, sva nešto bleda ko da je mrtva. Posle sam opet seo za sto i počeo da jedem...ali je bilo okej jer su onda doneli i vino.
