
Појава карактеристична за наше укусне четвороножне другаре, који сразмерно доста више поједу/посисају окружени другим скоропоједеним примерцима, него сами. Јавља се и код деце, с тим што за разлику од њесви, родитељи који то виде углавном не настављају да се ваљају у блату, већ виде у ком грму лежи цзе, и сконтају да их мали говнар зајебава- није да му не прија ђувеч за тибу, него му мерак да дрка своје, док аналогно Кругу Живота не дође на стари добри оплавак, па му се одједном 'оће и репете.
А: И шта кажеш, мали неће једе?
Б: Неће. Ја и Уна се живи изедосмо, све најскупље му купујемо- само страну робу једе, па довољно витамина, протеина, минерала...
А: Мхм. Даш ти мени малог на терапију једно дваес' дана, да ви'ш како има да једе. Има и сестру да ти позовем да ми и она да унучиће, да ви'ш како ће "прасе" синдром да проради. Сви срећни- клинци се тепају, јурцају, ти и твоја притка мош' се јебете сваки дан по цео дан и идете по ваши перформанси кад 'оћете, а ја имам своје унучиће. Казабланка.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
svaka tebi čas' za ovo +++
Gladne oči.. +