Појава која је ређа од Халејеве комете. Оно што недостаје да се неке ситуације поклопе у корист и на радост просечног човека, било пословно, било приватно. Обично недостаје веома мало да би се ствар развила онако како ми желимо, али живот не би био то што јесте кад се нешто не би испречило. Једноставно, човек заблокира. То на својој кожи нису осетили само они које су сви у животу морали да слушају и који поседују банковни салдо Ружице Ђинђић, те им се све отвара и без коришћења мозга.
Накнадна памет која нам дође три дана након што нам је потребна је део свакодневице. Муда везана у чвор (што сам већ анализирао у некој претходној дефиницији) имају прилику да профункционишу, али се у пресудном моменту везује и језик и прилика је заувек пропуштена, било шта да је у питању.
Сами са собом, у глави имамо савршену представу како све треба да изгледа, али оманемо у реализацији. "Правих се речи увек касно сетим, одговор знам кад останем сам". Стихови који су уболи поенту.
Онај који чека на повољан ветар, распоред звезда и космичку равнотежу да би променио ствари, неће то никад урадити. То сви знају, а опет, већина чека.
"Истетовирани страх на твојим образима јеца,
ти си само његов подстанар"...
Дојадило ти је да са факултетском дипломом радиш физикалију у приватној фирми за исту плату коју имају обични мајстори. Говор од пет километара о очувању достојанства и непристајању на гажење је спреман и кува се. Када време дође, питање се сведе на излазак сат раније због болесног детета. Наравно, можеш да идеш, али управо је стигао неки камион који прво треба истоварити, па ако би могао прво око тога да помогнеш...
Укапиравши да је мала коју површно знаш већ пар година, а налази се пред дипломом правног, заправо јако добра прилика (слободна од пре неколико месеци), а и у граду је ове недеље, чекаш викенд пун наде и са гомилом потенцијалних сценарија са срећним крајем у глави. Када викенд дође, иако је сво друштво некуд отперјало, није ти глупо да одеш сам на свирку да би је видео. Разговор траје одличних 5-6 минута уз пар лепих комплимената. На крају, уместо "Хоћеш ли на кафу кад си слободна?", чује се само "Видећемо се за празнике", а кроз главу пролазе оргије са новогодишњих студентских журки са дотичном у главној улози.
Коначно у прилици да уновчиш знање учешћем у квизу, једно питање од плаћене школарине, пута око света и куповине будућег радног места, заборављаш да је Дарко Ковачевић после Звезде, а пре Сосиједада наступао за Шефилд Вензди.
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.